Kuhinja Poljske

ima mnoge sličnosti sa drugim slovenskim zemljama, odnosno njihovim načinom pripreme hrane, posebno sa Češkom, Slovačkom i Ukrajinom. Takođe su veliki uticaj na razvoj kulinarstva u Poljskoj imale kuhinje Centralne Evrope, prvenstveno Nemačka, Austrija i Mađarska kao zemlje sa karakterističnom kuhinjom, kao i Jevrejska, Francuska, Turska i Italijanska kulinarska tradicija. Bogata je mesom, naročito svinjetinom, piletinom i govedinom (u zavisnosti od regiona pripreme jela), zimskim povrćem (kupus u jelu Bigos), i biljkama (začinskim i u upotrebi spravljanja salate). Karakteristična je i upotreba različitih vrsta rezanaca od kojih su najviše u upotrebi tzv. Kluski, kao i cele žitarice, kao što su u jelu kaša (polj. kasza) jelo od kuvanih žitarica. Uopšteno govoreći, poljska kuhinja je vesela, dinamična i domaćinska, koristi mnogo pavlake i jaja. Tradicionalna jela su često zahtevna u pripremi i iziskuju više vremena. Mnogi Poljaci troše veću količinu vremena da pripreme, posluže i uživaju u svojim svečanim jelima, naročito za pripremu večere pred Božić (polj. Wigilia) ili uskršnjeg doručka. Priprema hrane za te događaje, može zahtevati i po nekoliko dana, kako bi zakuska bila gotova u celosti.

Poljska nacionalna jela su bigos, pirogi, kobasica, kotleti, golobki (vrsta rolnice od kupusa), zrazi (vrsta rolata), pečenje, kisela čorba od krastavca, čorba od pečuraka, čorba od paradajza, rosul (razne vrste variva od mesa), žurek (vrsta kisele čorbe od pšenice), flaki i baršč.

Glavni obrok se obično jede oko 2 popodne ili kasnije tokom dana. To je velika količina hrane, veća nego na ručkovima u npr. Severnoj Americi, Britaniji, Švedskoj… Može da se sastoji od tri dela, posebno se trodelni ručak neguje među tradicionalistima, počevši sa supom, poput popularnog Rosula i supe od paradajza ili malo jačim Barščom (čorba od cvekle i kupusa) ili Zurkom (kiselom čorbom od raži), a zatim sledi predjelo koje se često služi i u restoranima, a to je haringa (pripremljena u kremi, ulju, ili sirćetu); ili laganije meso i salate od povrća. Glavno jelo obično uključuje veliku porciju mesa, kao što je pečenje ili kotlet shabovi (pohovani svinjski kotlet), ili piletina. Povrće je trenutno zamenjeno lisnatim zelenim salatama (kelj, spanać, brokoli), a nekada se služilo iseckano (šargarepa, cvekla, luk, celer) sa limunom i šećerom ili kiselim kupusom. Kao prilog najčešće se sprema kuvani krompir, zatim pirinač ili malo tradicionalnija kaša (žitarice). Jela se često završavaju sa desertima kao što su makovnjača, peciva sa makom, ili droždžuvkom, vrstom kolača sa kvascem. Ostali Poljski specijaliteti uključuju hlodnjik (hladna cvekla ili voćna supa za vrele dane), golonka (svinjski zglavci kuvani sa povrćem), kolduni (knedle sa mesom), zrazi (punjene kriške govedine), salceson i laki (očišćeni želudac različitih životinja).

ISTORIJA POLJSKE KUHINJE

Poljska kuhinja u srednjem veku bila je zasnovana na jelima od poljoprivrednih proizvoda i žitarica (proso, raž, pšenica), mesa divljih i domaćih životinja, voća, šumskih plodova, meda, lekovitog bilja i lokalnih začina. Poznata pre svega, po obilnoj upotrebi soli iz Vjeličke (rudnik soli) i stalno prisustvo griza (kaše). Visoko kalorična vrednost jela i pivo ili medovina kao osnovno piće bilo je tipično za srednji vek poljske kuhinje.

Tokom srednjeg veka, kulinarstvo u Poljskoj činila je jaka i začinjena hrana. Dva glavna sastojka su meso (divljač i govedina) i žitarice. Kasnije se koristilo proso, ali je tokom srednjeg veka upotreba ostalih žitarica postala popularna. Većina naroda nije koristila hleb već su se hranili žitaricama u vidu kaše ili različitih vrsta lepinja, od kojih se neki smatraju tradicionalnim receptima čak u 21. veku. Osim žitarica, veliki deo svakodnevne ishrane srednjovekovnih Poljaka sastojalo se od pasulja, uglavnom boba i graška. Kako je teritorija Poljske gusto obrasla šumom, upotreba gljiva, šumskih bobica, oraha i divljeg meda je takođe široko rasprostranjena. Među delicijama poljskog plemstva bile su medveđe šape dinstane u medu, poslužene sa salatom od rena (sada vrste zaštićene u Poljskoj), dimljeni medveđi jezik i medveđa slanina.

RENESANSA

Kiseli krastavci na poljski način (polj. ogórek kiszony) je način pripreme razvijen u severnoj Evropi. Taj recept je rasprostranjen širom sveta i nalazi se u kuhinjama mnogih zemalja. Kako i sam naziv kaže kiselog je ukusa, ali može da se začini drugačije. Obično se čuva u drvenim buradima. Krastavac koji se kiseli samo nekoliko dana je različitog ukusa (odnosno manje kiseo) od onog koji se kiseli duže vreme i zove se polj. ogórek małosolny, što znači „lako usoljen krastavac“. Druga vrsta kiselog krastavca, popularna u Poljskoj, je konzervisani krastavac (polj. ogórek konserwowy) koji je prilično sladak i sirćetnog ukusa, zbog različitog sastava sredstva za konzervaciju i činjenice da nije fermentisan, već samo konzerviran. Čuva se u drvenim buradima.

Neosporna činjenica je da su se u palati kraljice Bone ručavala jela spremljena italijanskim načinom, jer je ona isključivo zapošljavala italijanske kuvare, od kojih su neki prvobitno angažovani u pripremi zabava za aristokratske porodice, ali koji su ubrzo počeli da služe tipična italijanska jela kao deo dnevnog menija u palati. Zapisi pokazuju da je kraljica Bona uvozila velike količine južno evropskog, američkog i zapadno azijskog voća (pomorandže, limun, šipak, masline, smokve, paradajz), povrća (krompir i kukuruz), orašastih plodova (kesten, suvo grožđe i badem, uključujući i marcipan) ,zajedno sa zrnevljem (kao što je pirinač), šećerne trske i italijanskog maslinovog ulja. Palata je takođe uvozila razno bilje i začine, uključujući crni biber, mirođiju, šafran, đumbir, muškatni oraščić, karanfilić i cimet.

-izvor / foto: wikipedia