Nekima folklor, drugima profit

Evropska unija omogućava zaštitu geografskog porekla prehrambenih proizvoda. Tu često izbijaju tragikomične situacije, da recimo Slovenija zaštiti ajvar kao svoj brend. Ali kakav je dublji značaj ovog problema?

Zvanična zaštita izvornosti neke prehrambene namirnice na tržištu EU već godinama predstavlja izvor zađevica između evropskih zemalja. Na primer Hrvatska najčešće n ovom polju ima nesporazume sa Slovenijom. Do sada su tako predmet razmirica bili podravski kiseli kupus i istarsko vino teran, kranjske kobasice i kulen. Odnedavno je to i zlevanka, vrsta jednostavne pite koja se podjednako domaćom smatra u hrvatskom Međimurju i slovenskom Prekmurju.

Oznaka autohtonosti u nacionalnim okvirima postaje tako i kulturološka tema. No, u pozadini stoji svakako ekonomski interes – smatra se da je lakše doći do profita uz brend već popularnih proizvoda. Niz je primera, međutim, koji takvu praksu pod palicom Brisela otkrivaju kao krajnje apsurdnu. Hrvatska ima već nekoliko registrovanih vrsta pršuta, a dva od njih nose nazive „drniški“ i „dalmatinski“. Pri čemu, naravno, sam Drniš i dalje ostaje u Dalmaciji.

Ekonomija je samo marketing

Krene li se korak dalje, primećuje se da značajnu ulogu u prisvajanju takvih proizvoda igra svojevrsna politička hijerarhija. Slovenija, recimo, sertifikovala je ajvar kao svoje izvorno jelo uveliko zahvaljujući tome što Makedonija još nije primljena u članstvo EU. „Nije tajna, za sve takve nonsense možemo zahvaliti situaciji da se ono što danas zovemo ekonomija zapravo najpre tiče marketinga, procesa stvaranja marke. Tehničke i kvalitativne razlike među, recimo, automobilima su sve manje, pa je tek marka ono što se tu prodaje i kupuje“, kaže hrvatski ekonomista Guste Santini.

Mišljenja je da se zato tradicija hrane u ovom slučaju veštački gradi u specifičnom polju kulture umesto u proizvodnji koja nedostaje. „Tako se i neiskusni proizvođač može pozvati na svoj izvorni slavonski kulen, a ukoliko neka država za ajvar nema ni komponente niti istorijsku tradiciju, dovoljno je da uspešno dograbi marku“, nastavlja on. Reč je u ovom slučaju o malim količinama i zaštiti koja manjim zemljama ponekad zaista može poslužiti kao odbrana pred ponudom velikih korporacija.

„I dok velike korporacije žele da odbace oznaku nacionalnog te postati transnacionalne, jer tako lakše ostvaruju profit, mali posežu za nacionalizacijom marke. Mali se zatim vesele tome na nivou folklora, a retko na nivou ozbiljne proizvodnje u okviru kontinenta.

Širenje imperijalizma

Sociolog politike Dragan Bagić s Filozofskog fakulteta u Zagrebu smatra da ovo pitanje otvara znatno širu problematiku nepriličnog odnosa EU prema proizvodnji i potrošnji. „Prvo, očito je da je u prednosti onaj ko je pre ušao u EU, a bez ozbiljne analize gastronomsko-kulturnih fenomena. Tako se događa monopolizacija članstva u nekoj regiji bez ulaska u meritum predmeta“, drži Bagić. On će se pri tom složiti i s tezom da je posredi neka vrsta širenja imperijalističkog odnosa iz centra kontinentalne asocijacije prema periferiji.

„I drugo“, kaže ovaj sociolog za DW, „insistiranje na zaštiti nacionalnosti u gastronomiji gradi ideju unikatnosti tradicije tamo gde je ona najmanje održiva. Jer, hrana bi bila najveći kontra-argument za jedinstvenost nacionalnosti neke kulture. Često se kod prehrambenih brendova radi o nijansama koje se proglašavaju za supstancijalne razlike, a u interesu kapitala. U tim stvarima su granice kompleksnije od onih koje odvajaju nacionalne države.“ Prema njegovu mišljenju, i aktuelne velike migracije prema Evropi dokazaće upravo tu istinu.

Izvor:DW.de

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Pin on PinterestShare on StumbleUponShare on LinkedInPrint this page